~Noc s tamburasima~

Trebala sam znati da će tu negde biti i neki tamburaši. . .
Kad je Gospodin u pitanju, uvek su tu negde i oni, makar u pozadini. Kad smo prvi put izašli, jedno piće se pretvorilo u jutro dočekano uz tamburaše. Tako je bilo i neku noć. Odlučila sam da vidim na čemu sam, da ga pitam gde smo. I da li ćemo nas dvoje biti “MI”. Taktika “Uhvatiti ga na prepad” je trebala da upali. Čekala sam da muzika postane glasnija, da tamburaši počnu da falšuju, i da sto počne da se puni praznim buteljama vina i praznim flašama sode.
Čekala sam da i gazda kafane počne da naručuje pesme – taj stari, prevejani birtaš je pogađao šta je iza mog nameštenog osmeha. I pogadjao je s muzikom tačno tamo gde treba, ili gde ne treba. Sad se toga već i ne sećam. . .
Sećam se da je matori, debeli Ciganin na trenutak pustio mlađeg da se pokaže s umećem. I dok je mali kidao trzalicu, stari me je pogledao i video da mi se oči počinju sijati, sagnuo se i šapnuo mi:
“Dete moje, biće sve kako Bog zapoveda. A on dobro zapoveda. Ustaj, na noge lagane, još je duga ova noć.” . . .

Bio je u pravu. Noć je stvarno bila duga, mom srcu možda i preduga. Promenili smo kafanu. Jednu zatvorili, drugu otvorili. I opet Cigani, i tambure, i naravno vino. . . nedovoljno rashlađeno, ali ko još za to mari u sitne sate. Gosti kao mi, za to često ni malo ne haju. . .Moj Gospodin peva, i naručuje, i plaća. I muziku, i vino, i konobare. . . a u trenutku mi se ucinilo da s onim pogledima ispod obrva plaća i mene. A s osmesima mi daje bakšiš. . . U drugoj kafani i više prostora, i više gostiju, i više ljudi u našem društvu. A ja sam iznutra pucala. Nisam mogla više da izdržim Gospodinovu blizinu. I tu njegovu igru neizvesnosti. Iskoristila sam jedini trenutak kad nije bio za stolom, pozdravila sam se najtoplije sa svima, glumeći umor, i otišla iz kafane. Jedan taxi je upravo stao ispred, kao naručen. Sela sam, rekla mu adresu, i suze su pošle. Vozač me ništa nije pitao. Uostalom, ko bi još išta i pitao devojku koja sama izlazi iz kafane tužna, ranom zorom.
Od kafane do stana mi je trebalo 5 minuta, još toliko da legnem. A posle još 5 mi je zazvonio telefon:

“Zašto si tako otišla? Zbog čega? U stvari, nemoj sad da mi pričaš. Molim te, izađi napolje, ja sam već krenuo autom ka tvojoj zgradi.”

Pokušala sam da ga odgovorim da ne dolazi, pokušala sam i da se telefonom posvađam s njim. . . ali nije mi uspelo, a i nisam to mogla sebi da uradim. Ionako je to i bila moja podsvesna želja. Izašla sam, stigao je. Rekao mi da jos ništa ne govorim i da će sve biti Ok. Poslušala sam ga. Ćutali smo svo vreme dok smo se vozili ka njegovom stanu. Ćutali smo čak do trenutka dok nije skuvao kafu. Jedino me pitao koliko šećera želim. . . U meni je sve kiptelo i vrilo i htelo da eksplodira a on me pitao kakvu kafu želim, i ja sam savršeno mirno odgovorila da želim srednju. . . Ali, kad se okrenuo prema meni, pogledao me, eee. . . tad sam pukla! I u dahu mu rekla sve što sam mislila.

Njegova kuhinja, 6 sati ujutro, na radiju kreće jutarnji program, a ja sa razmazanom šminkom mu govorim ono što sam mislila da nikad neću. I da je idiot, i bezobraznik, i da se igra sa mnom. . . Ma, koja scena! Kao u filmu. On je pokušao da me ućutka poljupcem ali to ga je koštalo šamara. Očigledno ga nije dovoljno zaboleo. . . jer je već sledećeg trenutka uspeo da me ućutka i smiri zagrljajem. A onda je i on meni rekao šta je imao. . .

Sledeće čega se sasvim jasno sećam je da čujem da sat iz hodnika devet puta otkucava. U njegovom sam zagrljaju. Posmatram njegov vrat i razmišljam kako pre nisam primetila tih par sedih dlačica u njegovoj bradici. . . Lepo mu stoje.

Ušuškava me. Prekid scene. . . Više se ničeg ne sećam. . .samo neke topline, valjda od njegovog daha. . . Prekid filma.

4 Responses to “~Noc s tamburasima~”

  1. Zmajcek Says:

    Ne smes zaboraviti onu narodnu “kad kosa osedi covek vise vredi ” :)

  2. jelenaartpoezija Says:

    Tako si ovo dobro ispisala,sve emocije uzburkane.Vidim i cujem tamburase.Eto

  3. Male i velike avanture Aurore Borealis » Blog Archive » ~Neki novi a ujedno i stari momenti…~ Says:

    […] Ne znam da li se neko se?a pri?e o no?i koji sam provela s tamburašima… Glavni lik je bio Gospodin. On je razlog zbog koga sam zapravo i po?ela pisati blog… Da bih ono što me je mu?ilo izbacila iz sebe, da bih pronašla neki ventil. […]

  4. Male i velike avanture Aurore Borealis » Blog Archive » I opet sviraju tamburaši u mojoj glavi . . . Says:

    […] Gospodin je neko zbog koga mi u glavi uvek zasviraju neki tamburaši, ?im pomislim na njega. Gospodin je neko zbog koga je i ovaj blog zapo?et. . . […]

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s


%d bloggers like this: