Jedna Sade i jedna neizgovorena rečenica

January 23, 2008

Donela sam mu poklon s odmora. Crnu, drvenu figuru afričke devojke. Kad sam je ugledala u izlogu, shvatila sam da odavno nisam videla nešto toliko jednostavno a tako lepo. Ta statua je bila kao stvorena za njega.

Oduševio se. I stavio ju je tačno tamo gde sam i mislila da joj mesto. Savršeno se uklopila. Kao da je samo ona falila pa da soba bude potpuna. Ugasio je svetlo, upalio dve male sveće pored nje i rekao mi da bi trebali da joj damo ime.

“Šade”, rekoh mu, “Potseća me na njenu melanholičnu muziku i izgleda senzualno kao i ona.”

Rekla sam mu da sam mu je kupila za rođendan. A slagala sam ga. Kupila sam je da bi barem nekad pomislio na mene kad je pogleda. . .

Od samog našeg početka, tu je bio kraj. Samo ga ja uporno odlažem već jako dugo. I svaki put kad se javi popustim. Mada često zamišljam kako ću mu napokon reći “Nećemo se više viđati”. A nemam snage za to. Pomisao na njega je jača od moga JA.

Čula sam neko veče dobru rečenicu: ”Meni ne trebaju samo zabavni delovi muškarca: meni treba ceo muškarac”.

On jeste zabavan. Zajedno se smejemo, uživamo u muzici, vinu. . . Ali, od njega dobijam samo ono što je na površini. Samo ponekad mi otkrije po koju tužnu, malu istinu. A htela bih sve. Htela bih da zavirim tamo gde me ne pušta. Htela bih i ja njemu da kažem stvari koje se ne pričaju svakome. Htela bih da delimo nešto više od flaše hladnog vina i par vrelih noći.

Mnogo bih ja htela od njega, i sa njim. . .ali, eto. . . Ne može.

Napomena: ko ne zna ko je Sade, KLIK OVDE

‘Bem ti Svabiju, ni visnjevacu nemaju!

January 12, 2008

Nije me maznuo nikakav Hans niti Gotlib ;) ali ja ljudi ovde nemam komp! Mada, kad malo bolje razmislim, nije to ni tako lose. Umesto da sedim ispred ekrana, skoro svakog dana negde idem, setam. . .

Ok, priznajem, malo mi je falio net. Uspela sam da posaljem tek nekoliko novogodisnjih e-cestitki. Ko je nije dobio, a ocekivao je: stvarno mi je zao, visa sila je bila u pitanju.

Nego, sto se tice zivota ovde. . . Nije lose, al’ je meni kod kuce mnogo bolje. Jest’ da imaju dobre kobasice, dobro pivo, ni vino im nije lose. Al’ sta da radi dete iz Vojvodine ovde, kad za Bozic nema ni malkice visnjevace da se s njom nazdravi. . .

I snizenja su super: -25%, -50%, -75% . . . Al’ sad imam mali problem zbog svih nakupovanih stvari: treba sve to strpati u kofere sa ukupnom dozvoljenom tezinom 20+8kg. A ja jadna nisam mogla da odolim ni ljubicastim cipelicama, ni crnim cizmicama, ni beloj niti braon jakni, a i neku africku figuru moram nekako da strpam medju majice i pantalone. Parfeme i sminku ne smem ni da spominjem!

Vecernjim izlascima ovde sam totalno razocarana: nemacki ni pop ni rok ne volEm, a ni nase gastarbajterske klubove sa Liki, Miki, Viki, Biki. Uzgred, jel znate kako mi je bilo za docek u jednoj “nasoj” diskoteci? – Boze me sacuvaj! Ne dao Bog ni najvecem neprijatelju!!! Dobila sam dozu ruzicaste muzike za narednih 10 godina, a o seljacenju i pokondirenosti prisutnih necu ni da pisem! Cast izuzecima.

Nego, raspisala sam se, a moram da pokusam da spakujem stvari, i da merim tezinu torbi. U utorak idem kuci, pa da vidim hoce li nesto morati da se salje postom. )

Kuco moja, kucice, eto mene uskoro. . .

Odmor van Srbije

December 27, 2007

U utorak sam doputovala u Nemacku, u jedan mali gradic kraj Stutgarta. Dosla sam kod svoje rodbine da se odmorim od fakulteta, i od svega onoga sto me kod kuce, i u gradu zamara. . .
Neke od prednosti odmora u inostranstvu su sledece:
-nema ruzicaste televizije
-nema sednica skupstine po ceo dan na TVu
-ima jagoda u svako doba godine
-ima Philadelphia sira sa vlascem u svakoj prodavnici
-ima roze sampanjca u neogranicenim kolicinima
-ovde se u svakoj ulici vidi da ce uskoro Nova Godina (a ne samo u centru grada)
-zimska snizenja su STVARNO snizenja (nije prethodo dignuta cena za 40%, pa onda snizena za 20%)
-i Windows na kompu je na nemackom, pa imam dobar izgovor da odmorim i od interneta.

P.S.
Iako odmaram od neta, slobodno mi saljite novogodisnje cestitke. ;)
polarna_ns@hotmail.com

~ Izmišljeno sećanje ~

December 19, 2007

KLIK na Play ->

Vidi se samo jedna tanka linija na dnu vrata, od svetla u hodniku. Ovde, u sobi, svetlo  nam nije potrebno. Skidam se u mraku. Ti ionako znaš kako izgleda svaki santimetar na mom telu.

Prelaziš rukom preko mog obraza, preko ramena i ideš ka vratu. Polako prstima kliziš niz moju kičmu. Počinjem da čujem muziku. Neki lagani ritam počinje. Ili to možda samo grane drveta udaraju u roletne. Ne znam, a nije ni bitno.

S tobom i tišina zvuči kao najlepša melodija.

Na tvojim rukama osećam da si se naježio. Znam da nije zbog hladnoće. Ali ipak povlačim prekrivač preko tvojih leđa.

Na obližnjoj raskrsnici neko naglo koči. Verovatno se upalilo crveno svetlo. Obavezno zaustavljanje. U mojoj sobi ze tebe uvek važi samo zeleno. Vozi dalje, ne zaustavljaj se.

Sijalica na banderi ispred moje zgrade se odjednom upalila. A ne radi već mesecima. Na trenutak vidim odsjaj u tvojim očima. Po njima znam da se osmehuješ.

Još jedan zvuk čujem u sobi. Tebe – kako polako i duboko dišeš.

Komšija u stanu preko puta mog, pali svetlo i ulazi u kuhinju. Primetila sam da se noću često budi i šeta po stanu, ne može da spava. Ja ću noćas spavati mirno. Ali ću kao i uvek, kroz san osetiti kako me pokrivaš.

Neću da ti kažem da mi je uvek toplo kad spavam kraj tebe. Samo ti mene pokrivaj, srećo moja. . .

Laka vam noć, umorni ljubavnici. Dobro vam jutro, pospani radnici.

I zub boli kad je šupalj

December 18, 2007

Legla sam u 3h, ustala u 8h. Dovršavam seminarski, napokon.

Nije meni problem kad malo spavam, i kad sam pod pritiskom i u frci. Problem je kad se i u tih par sati sna budim na svakih pola sata jer me boli glava. Izgleda me je lupila promaja. Gornja leva strana lica me boli kao da me neko čekićem udara na svakih minut-dva.

Uvek nosim šal i kapu il’ šešir, a često preko toga još i kapuljača stavim. Ne ostavljam otvorena vrata niti prozore. A s obzirom da patim od hronične upala srednjeg uha, toliko se pazim da čak ni na predavanjima nikad ne sedim  kraj prozora. I kako je onda, do vraga, mogla promaja da me udari?!

Toliko sam nervozna da bih mogla ujedati. Još samo ako me i uho zaboli. . .pa onda mogu slobodno da legnem u krevet i ne ustajem 3 dana!

Joooooooooooj!

Neću ovako da se igram. . . (

Nego, sad mi je palo na pamet da možda to što mi je tata poreklom iz Bosne ima neke veze s ovom mojom glavoboljom. Znate onaj vic kada Bosanac ide na neku operaciju, a na glavu mu anasteziolog zalepi papir na kome piše “Ne dirati, ne probijati. Boca je pod vazdušnim pritiskom” Sorry, drugovi Bosanci – ništa lično! D

*
*
*
*
*

Malo učenja – malo odmaranja

December 16, 2007

Nekad sam k’o malo dete kad treba da učim. Od sinoć pišem seminarski, koji uzgred budi rečeno, do sutra treba da završim.

Sinoć sam odlučila da ranije legnem pa da ustanem ranije da ga pišem – ustala sam u podne. U podne sam odlučila da odmah počnem – ali, prvo ručak. Posle ručka – kafica s komšinicom. Posle kafe, odmah ću da sednem za kompjuter – ali prvo da napravim tople sendviče. Posle sendviča – još ću jednu kaficu. Napokon sedam za komp – hmm. . .da samo vidim koga ima online. . . Nekih 3-4 puta sam prekidala razgovor s drugarom, jer trebalo je reći još ovo, i ono, i dogovoriti se za kafu. . . Na moju sreću, pukao net, pa sam otvorila Word. Ali, da prvo napišem tekstić za blog. . .

I evo, pišem post.

Frka na faxu traje još do utorka, a onda samo treba otkulirati do kraja nedelje. Videću sa par prijatelja, ići ću do frizerke, kupiću novogodišnje poklone. . . Za vikend je planiran odličan provod u gradu: jedan rođendan, i jedno “girls only” veče. Nedelja – kićenje jelke uz kuvano vino. Ponedeljak – pakovanje torbe, i u utorak :

Aufwiedersehen, mili moji blogeri!

Aurora je dobila nemačku vizu i napušta ove krajeve do polovine januara. Ali, bez brige, ako neko brine, javljaću se ja i odande.

*****

Ne znam koji mi je vrag danas, uhvatila me neka romantika, pa non- stop pevušim jednu pesmu. Evo vam je u plejeru, pa pevušite i vi. Lep osećaj zagarantovan!

Deda, partija i Indonezija

December 12, 2007

Moj deda je još pre “onog” rata završio Višu oficirsku školu i Višu ekonomsku. I kao i mnogi, bio je član komunističke partije. Do jednog lepog letnjeg dana ‘50. godina. . .

Deda je tada bio nadzornik na jednoj omladinskoj radnoj akciji izgradnje puta. Jednog dana su šefovi doneli veliko tele mom dedi i rekli mu da ga za 2-3 dana zakolje i pripremi “bogat ručak” jer neki funkcioneri iz partije dolaze da obiđu gradilište. Deda je, naravno, odgovorio da ništa ne brinu, i da će on to srediti sa kuvarima iz lokalnog restorana. Čim su glavešine otišle, deda je samo doviknu omladincima “Ima li među vama neki mesar?” . . . Te večeri su omladinci, posle nekoliko meseci posnog kupusa i pasulja, jeli teleći paprikaš i teleće šnicle u sosu. . .

Funkcioneri su došli posle 3 dana.

Dobili su odličan izveštaj o napretku izgradnje, pesmu veselih, vrednih omladinaca i recitaciju posvećenu Titu i partiji. Ali nisu dobili ručak. Moj deda je dobio otkaz, kartu u jednom pravcu i šut-kartu iz partije. I uz sve to, i novo radno mesto. . . Njegovi šefovi su mislili da su mu zapečatili karijeru u silaznom pravcu. Ali, malo su se zeznuli.

Deda je na “lošijem radnom mestu” postao šef gradilišta po Evropi, Africi, u Indoneziji. . . Njegovi šefovi su majmune viđali u ZOO i u ogledalu, a banane su jeli kada im ih donosu članovi delagacija Nesvrstanih zemalja. Deda je u Indoneziji majmuna imao za kućnog ljubimca, a banane je brao u svom dvorištu.

Jedina preostala veza sa partijom bila je jedna značka koju smo pre nekoliko godina pronašli u kutiji sa starim šrafovima.

***

Moj deda je juče ujutro krenuo da se umije, polako se spustio kraj vrata u hodniku i odlučio da ode na svoje poslednje putovanje. Zdrav i veseo, sa svojih 87 godina i osmehom na licu, sigurno će biti dobar šef i na nekom nebeskom gradilištu.

***

(Komentari na ovaj tekst su zatvoreni.)

Nek komšinici crkne krava – moja bome neće!

December 7, 2007

Vreme dešavanja: Ove nedelje, par dana pred težak kolokvijum. (Većina kolega ne zna da rešava zadatke. Osim, naravno par uzuzetaka.)

Scena br.1, telefonski razgovor između mojih koleginica:

Dobrica: Htela sam da te pitam da dođeš do mene, pa da meni i Aurori objasniš one zadatke.

Pametnica: Pa, već me je zvala Zlobnica da dođem kod nje. Hajde i vas dve dođite tamo, pa ćemo sve zajedno vežbati. I svima ću vam pokazati.

Dobrica: OK. Hvala ti. Vidimo se!

Scena br. 2, nakon par minuta, drugi telefonski razgovor:

Dobrica: Ćao! Jel možemo i Aurora i ja da dođemo kod tebe, pa da nam Pametnica svima objasni ono za kolokvijum?

Zlobnica: Jao. . .pa, znaš. . .nas će ovde biti jako puno. Biće gužva.

Dobrica: Kakva gužva? Daj, ne zezaj. 4 devojke nisu gužva. . .

Zlobnica: Znaš, nemojte da dođete. Stvar je u tome da ako nas bude više, onda će Pametnica i vama da objašnjava, a ja hoću da samo mene nauči dobro.

Dobrica:

Timski rad

*

Bezobrazno.

Sebično.

*

Dobrica je hiljadu puta pomogla Zlobnici. Znala je u pola noći da se vidi s njom jer je ovu npr. iznervirao dečko.  Pomagala joj je uvek, u svemu. I onda joj se ovako vrati: “Ja neću da ti naučiš. Ja hoću da samo ja dobijem dobru ocenu.”

Zlobnica i njena cimerka nisu čak ni najbolju drugaricu pozvale da uči s njima. Pametnica je uspela da izdvoji pola sata i da meni i Dobrici barem malo pomogne u učenju. Kolokvijum nismo uradile baš najbolje, ali nije strašno. Naučićemo to za ispit. Važno je da smo Dobrica i ja naučile najvažniju lekciju: kome biti prijatelj, a kome ne. Kome otvoriti vrata u pola noći, a kome reći “Nisam više tu za tebe”.

I još nešto: moja krava ipak neće crći, al’ Zlobnicina hoće. I to onda kad se tome bude najmanje nadala. ;)

Živa, zdrava, malo nadrndana – tj. sve po starom :)

December 2, 2007

Jeste. Živa sam i zdrava… Nisam pobegla, nisam bolesna, niti sam izgubila inspiraciju. Al’ nemam baš nešto vremena za pisanje. A nemam ni internet ovih dana.

U stvari, imam ga al’ radi svake prestupne… Zvala sam provajdera – al’ se oni ne javljaju na telefon. K’o i inače kad nam otkaže konekcija. A i ne mogu da im pošaljem mail s mog naloga. Ne radi. Mada mi u outboxu već par dana stoji poduže pisamce u kom sam im napisala: koliko smo imali net, koliko nismo, koliko sam im para dužna za ovaj mesec. Sve sam ja to lepo izračunala. Tačno u dan i sat. Al’ džaba sve to, opet će mi stići isti račun. Neće oni to ništa umanjiti… Mada, nije meni zbog novca, nego bolje to da im pošaljem  nego da im spominjem užu familiju. Mada su ovih dana zaslužili spominjanje i čukun-dedinog strica.

 Ovih dana počinje mi i decembarska frka na faxu: jedan kolokvijum, pa drugi, pa esej, pa seminarski, pa će opet neki kolokvijum…. i tako narednih 20ak dana. A onda ću da spakujem kofer i biće: Willkommen nach Deutschland, liebe Aurora! Odoh malo da odmaram u Štutgartu. Naravno, ako preživim vađenje vize u BGu, od koga mi se već sad okreće u stomaku. Biće u stilu “ćetir sata ćamio ćekajući”. Uh! Glupe vize, i još gluplje ambasade, i gomila onih koji čekaju sa mnom. I svi, ko po PSu, imaju savete kako najlakše doći do vize, i hteo ne hteo, moraš da ih slušaš…. Već vidim sebe u 7h ujutro tamo. Sve u kompletu sa “facom broj 13: ne prilazi, ne obraćaj mi se, ujedam”.

I tako kod mene ovih dana . . . A kako ‘te vi? )

 

P.S.Htela sam staviti neku finu pesmicu na nemačkom, al’ sem ove, ništa mi ne zvuči fino ;)

Porodično nasilje – ne možemo ga zaustaviti ali možemo pomoći žrtvama

November 24, 2007

Nekoliko dana razmišljam da li ću pisati nešto na ovu temu ili ne. 25. novembar meni nije samo jedan dan u godini kad malo više ljudi obrati pažnju na to. Meni je to dan kada sam više nego inače zahvalna na svemu što danas, napokon, imam.

Kad je na TVu krenula kampanja  ”Pomozimo izgradnju sigurne kuće“, moja mama je samo tiho izgovorila “Šteta što to nije postojalo i pre 10-20 godina”, i okrenula je broj 063/9765. I znam da to radi svakog meseca.

Ona zna kako je tim ženama. Ja znam kako je toj deci.

Nas dve danas opet imamo svoju kuću, i imamo dovoljno svega što nam je potrebno za život. Ona uživa u penziji, ja uživam na fakultetu. Moja mama se napokon glasno smeje. Ja se vraćam kući bez straha. Nas dve napokon imamo mir. Imamo dom.

Kuću smo imale i nekada, imale smo i novac. Ali, ta kuća nikada nije bila DOM.

Mislim da sam vam sasvim dovoljno rekla sa ovih par rečenica. Želim da vas zamolim samo za jednu stvar: pogledajte vašu decu kako spavaju. Pogledajte vašu porodicu kako veselo priča za stolom, okupljena oko nedeljnog ručka. Pomozite nekako da i druge žene imaju svoj dom, da i druga deca mogu mirno da spavaju. Ja pomažem tako što okrenem broj 063/9765, (može i sa fixnog i sa mobilnog). Tih 100 dinara više na telefonskom računu meni ništa ne znače. Ali, nekoj majci je to 1 hleb i litra mleka. A vremenom to može  biti i par kvadrata više u Sigurnoj kući.

I sledeći put kada čujete vašeg komšiju kako u pola noći urla, kada čujete kako deca plaču, ili vidite komšinicu kako uplakana izlazi iz stana, recite joj za Sigurnu kuću. Recite joj da postoje ljudi koji joj mogu pomoći. Nekada je tim ženama dovoljna makar jedna reč ohrabrenja, makar neko da ih sasluša.

Budite čovek, i pomozite im.

EDIT
Slanjem sms poruke možete pomoći Sigurnu kuću u Kragujevcu.
Napišete SI razmak , napišete nešto lepo i pošaljete na 4829,cena poruke je 20din+pdv